Zabranjeni Božić
Napisala Morana Rožman
Puno je vode proteklo Kupom od kad sam dobila zadnji poklon pod bor. Bor je, u stvari, smreka ili jela, ali mi to zovemo bor. Bilo je tada još ono „mračno doba“ kad se ni smelo slavit Božić, tak vele. I bor je bil zabranjen, tak vele. A Radićeva je bila okićena s velkim okićenim borovima pa si je čovek mislil da šeta po nekoj čarobnoj Božićnoj šumi, a ne po centru grada. Je, ne znam kaj da velim ovima kaj pripovedaju da je Božić bil zabranjen. Karlovac je oduvek imal svoj Božić.
Imal je i svetog Nikolu kaj je hodal okolo s Krampusom. Sveti Nikola je nosil naranče i čokolade i metal u čižmice nama kaj smo bili dobri. Bome, ni nosil Ajfon, majn got! Krampus je zveketal lancima i ostavljal šibe, za svaki slučaj. Na šibama ni visil bombon. Šiba je šiba. Neki dan sam vidla svetog Nikolu kak sam samcat hoda po gradu, siromaček, ni Krampusa više nema uz sebe. Ima nakeljenu onu jeftinu belu bradu „made in China“. Sveti Nikola iz mog detinjstva imal je sivu bradu i sličil na pravog pravcatog sveca. Malo je podsećal na Gandalfa. Imala sam osećaj da onim svojim štapom može razmaknut oblake il dezintegrirat Krampusa ak bi ovaj postal zločestiji neg kaj treba, ko da ima fazor iz Zvezdanih staza. Puf!
U „mračno doba“ zabranjenog Božića, karlovačke crkve su bile prepune na polnoćku. Svi smo išli na polnoćku, ni bilo bitno jesi vjernik il nevjernik il pripadnik eskimske poganske vjeroispovedi. Na polnoćku se išlo i točka. I bilo nam je svima lepo. Tad još nismo znali da je to zabranjeno. To su nam rekli dvajst let kašnjenje.
Karlovac je imal i one dve, svetu Barbaru i svetu Luciju, kad bi se sijala pšenica i napeto pratil njen rast da se vidi jel bu nam sledeća godina bila dobra il loša. Danas se pšenica kupuje već kad naraste, pa si izabereš onu najbujniju i kupiš sreću za celu sledeću godinu. Samo da nam je kupovat gotovo. Instant sreća bez imalo truda. Nema tu sreće.
Karlovac je nekad imal i snega po zimi. Izgleda da nam je to danas zabranjeno. Nekad kad bi pal sneg, Radićeva bi zgledala kak iz bajke. Okićeni borovi, lampice, gomila dece koja se ne vide od visine snega... i sklizaljke! E, to je bil gušt! Sklizaljke bi se delale tapkajuć nogama da se ugazi sneg, fino izravna da bu gladak i pusti prek noći da se zmrzne. Pa tako na svakih par metri, dovoljno da se zaletiš s jedne sklizaljke do druge u par koraka. Mogal si preć Radićevu za dve minute ak su sklizaljke bile dobro razmeštene. I niko se ni bunil, čak ni babe. Al nekad su se i babe znale prispodobit za zimske uvjete, bome nisu se štikle nosile po snegu ko danas.
Karlovac je imal i Deda Mraza kaj je ostavljal poklone pod borom u tihoj noći s Badnjaka na Božić. Djed Božićnjak je izmišljen kašnjeje kak bi se spojilo nespojivo, Mali Isusek i Djed Mraz. No tak je svejedno kak se zove onaj ko nam nosi darove, sam nek ih nosi! Deda Mraz je bil simpatični debeli lik u crvenom odelu i crvenoj kapi s belim cofom i s belom bradom. Sumljamo da je bil sklon pijači jer je imal crvene obraze i nos ko i svaki pijanac s Drvenog placa. Živil je na Sjevernom polu u selu koje se zove Napapiiri Rovaniemi. Pisali smo mu pisma sa željama. Kad je zmišljen internet, mogal si mu poslat i e-mail. Uvek bi odgovoril na tvoj e-mail, za razliku od nekih bab koje delaju po kancelarijama i nikad ne odgovore na tvoj e-mail. Pred koju godinu Deda Mraz je počel delat za korporaciju Coca cole i vozit kamion. Ni njemu više ni lahko.
I tak da se zna, nigdar ni Karlovac imal ni crni petak jer već četristo let imamo petak sa starom kramom, nigdar ni Karlovac imal ni tolko vran kaj letiju u cik zore i krešte po nebu ko da je sudnji dan, nigdar ni Karlovac imal ni tolko bedaka kaj se potiplju po žurnalima i internetima. Al Karlovac je oduvek imal svoj Božić.