Napisala Morana Rožman
Moj Micek me je furt drukal da kaj ne bi iskušali nekaj ganc novoga u krevetu. Pa sam si tak nekaj gruntala, pa zakaj ne? Ufala sam si da je zgruntal ono kaj i ja, a da ni u pitanju sam nova štep deka.
Otišla sam tog jutra u Tekstilku i kupila sve kaj mi je palo na pamet. Crni brushalter, štrik za veš, jagode, crnu kurvanjsku periku za maškare i pišingerice. Ziher je da crni brushlater ima dalko više hormona u sebi neg da je bež il drap boje, iak to nauka ni potvrdila. Štrik za veš i jagode su su sado-mazo dodatki za rajcanje. Pišingerice su za posle.
Drajsan za predigru imam doma u frižideru i pokazal se je dost dobar za neke stvari. Onaj kauč u šlafcimeru sam zamenila sa dobrim starinskim krevetom z gatrama i federima koji škripe, što ima dost efekta kakti zvučna kulisa. Nekak erotično zvuči taj gnjik-gnjik zvuk federa. Proć sam hitila flanelasti aufštafirung i metnula crnu svilenu koperdeku, onu z više hormona. Posaugala tepihe, pošpricala forange s fino dišećim sprejom, uštekala gramofona i metnula gor lonplejku Pink Floyda i onog njegovog benda. Skuhala sam finu večeru jer ljubav ide kroz želudac. Vidla sam na Google-u koji su najboljši afrodizijaki, pa kak nis imala rog od nosoroga, stavila sam merlin, tak svejedno, bitno da izgleda kakti neki falus. Ionak, ak mu ja nisam dost tak obučena u crno hormonalno, ondak k vrapcu sve!
Kad se sve ales cuzamen zbroji, nadelala sam se ko konj.
Poplahnula sam se u svojoj hidromasažnoj vani, oblekla crne haltere, crni brushalter, crne bezguzne gaće, pa metnula crnu kurvanjsku periku i crnu krinku za oči kaj sam maznula susedovom malom kaj je glumil Zoroa i zvonil mi na vrata taman dok sam brijala noge i otvorila mu vrata s britvom u rukama pa je zbežal ko stekla kuja i bacil tu krinku ko naručenu.
Zavežem štrik za veš, onaj iz Tekstilke, za starinske gatre, tak da nam bu pri ruki za sado-mazo seansu ko iz knjige one Engleskinje. Izpuknem drajsana iz frizera gde sam ga hitila da se što boljše oladi, da nam klizi niz gušu kad se pregrijemo. I ondak, legnem na krevet, sa svim tim crnim na sebi, na crnu svilenu koperdeku. Naslažem po sebi jagode, bez cukera jer me pika kad je cuker. Ugasim svetlo za romantiku. I čekam kad bu Micek otprl vrata.
Dolazi. Čuju se koraki kroz ganak. Micek ulazi u kmicu šlafcimera. Na gramofonu Floydi. Moje ruke vezane štrikom za veš za gatre starinskog kreveta s federima kaj škripiju u ritmu mog dihanja. Jagode na meni kak na melšpajzu. Oh Micek…Micek…
- Micek???
- Joj! Kak si me splašila! Kaj si ponorela?
- Čekam te…
- Ne vidim te tak crnu na crnom…
- Samo prati jagode…
Jagode polak al ziher nestaju s mog melšpajza dok se Micekova tvrdoća budi i kreće u boj. Brushalter, jednim potezom Micekovih spretnih prsta, nestaje u kmici. Štrik za veš puca. Floydi preskaču u Micekovom ritmu. Federi škripom erotiziraju. Forange plešu. Iz kuhinje diši odojak s afrodizijak merlinom. Kmica, Micek i ja. Logplejka Floyda još uvek preskače. Pitam se tko more dulje, Floydi ili Micek. Navijam za Miceka. Oh, Micek…
Floydi posustaju. Micek pobeđuje. Podrigne na jagode.
U crnoj kmici našeg šlafcimera, na crnoj svili koperdeke, sve farbe ovoga sveta inštalirane su u našim pogledima. Micek i ja, dva ušvicana tijela u farbama ljubavi. Zbetonirani od umora.
Alzo dakle, ne kužim zakaj je knjiga od one šumaste Engleskinje nazvana „50 nijansi sive“. Kaj se mene dotikavlje, posle svega kaj sam vidila, treba se zvat „50 farbenkarti farbe za beton“.